Foto: Obala Dunava u Grockoj nekada
Nekada je društveni život mladih u Grockoj bio nestvarno bogat — zapravo, u poređenju sa ovim danas, sada ga gotovo i nema. Sa zabrinutošću posmatramo kako generacije odrastaju u opštini koja im je uzela sve ventile koje smo mi nekada imali.
Tokom letnjeg raspusta tačno se znalo vreme i mesto. Već oko 10 ili 11 sati prepodne svi smo bili na obali Dunava. Tamo smo se kupali, družili, upoznavali i pronalazili svoje prve dečačke ljubavi. Učili smo kako se živi u zajednici i šta znači pravo drugarstvo. Posle 14 časova plaža je bivala toliko puna da peškir bukvalno nisi imao gde da spustiš. Reka je vrvela od života, smeha i mladosti.
Nakon kupanja, oko 17 časova, odlazilo se kući na brzi ručak, a onda — pravac dvorište osnovne škole na fudbal ili košarku. Na čuvenom „školskom” igralo se neprestano. Jedini neprijatelji bili su jaka kiša ili sneg. Svim ostalim danima, bez obzira na vremenske prilike, teren je bio pun. Ako ništa drugo, skupila bi se bar ekipa za „viktorije” ili „guzle”. Bilo je toliko fudbalskih ekipa da se igralo na dva primljena gola — ko ispadne, morao je na dugo čekanje, pa bi vreme prekraćivao igrajući basket, na okolnim terenima gde se igrao basket, takođe su bili krcati.
Sport je bio deo našeg identiteta. Svako okolno naselje imalo je svoj fudbalski klub sa brojnim mlađim selekcijama. Vrhunac leta bila je Letnja liga u malom fudbalu. To je bio istinski sportski praznik! Turnir sa 32 ekipe okupljao je vrhunske igrače sa svih strana, a tribine su pucale od navijača.
Kada bi se reflektori ugasili i završio sportski dan, znalo se — petak, subota i nedelja bili su rezervisani za kultnu „Trskaru”. Tokom raspusta radila je i sredom. Diskoteka je uvek bila puna mladih koji su dolazili i iz drugih mesta. Skupljalo bi se i na obali Dunava, ponela bi se akustična gitara, skupljao se sitniš za piće — koliko je ko imao — i pevalo se do kasno u noć. Živeli smo punim plućima i slušali neku mnogo bolju, zdraviju muziku. Naš svet nije bio zatrovan pričama o drogi, nasilju i kriminalu. Naši idoli bili su sportisti, rok muzičari i glumci na koje smo se ugledali, a ne starlete, rijaliti likovi i razni probisveti. I bili smo srećni.
A šta današnja deca imaju? Ništa.
Danas je ta ista obala Dunava zapuštena, obrasla u korov i zatrpana privatnim splavovima. Na nekada krcatoj plaži danas se kupa tek nekoliko entuzijasta. Prelepa rečna pustoš podseća na neki napušteni grad. Na školskom terenu se tek ponekad čuje graja, ali to je samo bleda senka nekadašnjeg vremena. Ostali sportski tereni širom Grocke su devastirani i uništeni. Lokalni fudbalski klubovi jedva spajaju kraj sa krajem, dece na treninzima je sve manje, a pojedini klubovi su se potpuno ugasili. Naša legendarna „Trskara”, mesto koje je stvaralo uspomene generacijama, razorena je i uništena temeljno, onako kako je ni najveći neprijatelj ne bi uništio.
Sve smo to mi ćutke posmatrali. Od onih nesrećnih devedesetih godina pa sve do danas, dozvolili smo da nam pred očima uništavaju živote i budućnost naše dece. Svi političari koji su prodefilovali kroz Grocku decenijama su se zaklinjali u ljubav prema ovom mestu. Koliko su je zaista voleli, najbolje vidimo danas. Ova aktuelna naprednjačka vlast je tokom svoje vladavine dotukla i satrla Grocku u svakom pogledu. Pred svake izbore obećavali su bazene, sportske hale, kule i gradove, a iza sebe su ostavili samo laži i pustoš.
Nikada nijedan političar na funkciji nije rekao: „Meni je ovde loše, odlazim“. Njima je bilo dobro i napredovali su na svakom polju, ispunjavali svoje snove dok smo mi našu decu ćutke gledali kako odlaze u inostranstvo da tamo traže sreću i svoje snove, koje smo im mi ovde oduzeli.
I nakon svega, mi imamo obraz da krivimo tu istu decu? Nazivamo ih agresivnima i vadimo se na to kako po ceo dan samo „bulje u telefone”. A šta smo im to sačuvali? Šta smo uradili da im bude bolje? Ništa.
Gde ta deca uopšte mogu da odu, šta da rade i gde da izbace svoju mladalačku energiju u ovoj i ovako zapuštenoj Grockoj? Izbor im se sveo na par kafića. Mi smo u njihovim godinama imali sve — imali smo ventil. Nakon Dunava, utakmica, sporta i „Trskare”, mi smo kući odlazili potpuno ispunjeni. Posle takvog dana, nikome od nas nije bilo ni do kakve agresije, svađe ili tuče. Da se ne lažemo, bilo je tuča i tada, ali mnogo manje i bile su daleko manje surove. Nož, motka, flaša ili razbijena čaša — to je za nas bio potpuno strani pojam, nešto ispod časti. Sve se rešavalo na fer način. Bili smo srećni i mirni. Izlazili smo, zaljubljivali se i osećali da je ceo svet naš. Današnjoj omladini je to pravo oduzeto jer nemaju gde da potroše tu energiju na pozitivan način.
I nije ovakva suočena stvarnost samo u samoj Grockoj — ništa bolje nisu prošla ni ostala naselja u našoj opštini. Od Vrčina i Zaklopače, preko Ritopeka, Vinče i Leštana, pa sve do Umčara i Dražnja, svuda je ista slika zapuštenosti. Tereni na kojima su stasavale generacije danas su zarasli u korov, domovi kulture su zatvoreni ili pretvoreni u ruine, a lokalni klubovi u manjim mestima jedva preživljavaju ili su potpuno ugašeni. Svako naše naselje je sistemski devastirano i ostavljeno bez ikakvog sadržaja za omladinu.
I zato, pre nego što ponovo upremo prst u mlade, pogledajmo se u ogledalo i priznajmo krivicu za tišinu kojom smo im srušili budućnost.
Neko ko pročita ovaj tekst možda će reći: „Ali tada niste imali moderne tehnologije, telefone i internet, pa ste morali da se snalazite i budete napolju“. Da, jeste bilo tako. Ali ono za šta ne znaš, to ti i ne fali. Razlika je u tome što današnja deca, upravo preko tih telefona, mogu jasno da vide šta sve drugi imaju i šta njima ovde fali. Vide kako izgledaju uređene opštine, sređene plaže i moderni sportski centri, dok mi u Grockoj niti smo im išta staro sačuvali, niti smo im išta novo uradili.
Slobodan Simić
