Izvor: N1
Proći pored Ade Huje leti – gotovo je nemoguća misija bez ruke preko nosa. Iz tog dunavskog rukavca, kod beogradskog naselja Višnjica, dopire nesnosan smrad zbog fekalija, uginule ribe i ustajale vode.
Od maja do septembra, prizor i miris ukazuju na problem star decenijama – beogradsku kanalizaciju i otpadne vode koje završavaju u rekama.
Beograd je jedina evropska metropola koja otpadne vode izbacuje direktno u svoje dve reke – Savu i Dunav.
Rezultat? Svake godine u Srbiji se u prirodu izlije količina fekalija koja bi napunila 120.000 olimpijskih bazena – polovina toga samo u glavnom gradu.
Da li Sava i Dunav truju?
Zvanične institucije umiruju javnost, ali iskustva pojedinih istraživača, koji su postali i plivači, govore drugačije.
Nemački hemičar Andreas Fat, koji je 2022. preplivao tri hiljade kilometara Dunavom, odustao je u Beogradu, upravo zato što ovom rekom u Srbiji plivaju i fekalije.
“Zbog količine bakterija koje se ulivaju, veliki je izazov plivati u Beogradu. Posledica kontakta sa dunavskom vodom može biti infekcija (bakterijom) ešerihijom koli“, rekla su tada iz Fatovog tima.
Austrijski univerzitetski tim 2019. godine potvrdio je ono što Beograđani osećaju – Dunav je zagađen fekalijama na celom toku kroz Srbiju, Rumuniju i Bugarsku.
Najkritičnije tačke su Novi Sad i Beograd, gde su naučnici zabeležili ekstremno visoke nivoe ešerihije koli.
Ipak, paradoksalno, analize pokazuju da je voda Dunava na izlasku iz Srbije, nizvodno od Đerdapa, čistija nego na ulasku u zemlju.
Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ objašnjava to sposobnošću reke da se sama prečisti.
“Dunav i Sava spadaju među najveće evropske reke sa izuzetno velikim biološkim potencijalom za razgradnju biološki razgradivih organskih materija i samoprečišćavanje. Zahvaljujući toj sposobnosti, koncentracije potencijalno štetnih biološki razgradivih organskih materija brzo se smanjuju na nivoe koji značajno ne ugrožavaju vodeni ekosistem. Bez obzira na navedeno, smatramo da bi izgradnja gradskog postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda svakako doprinela boljem očuvanju kvaliteta voda Save i Dunava”, navodi za N1 tehnički direktor Instituta “Jaroslav Černi” Miodrag Popović.
Javno dostupnih podataka o kvalitetu vode u samom Beogradu nema, Zavod za javno zdravlje ih redakciji N1 nije dostavio.
Prema podacima Zavoda za statistiku iz 2019. godine, Srbija godišnje proizvede oko milijardu i 145 miliona kubnih metara otpadnih voda, ali se, prema Eurostatu, prečisti manje od 15 odsto.
“To je velika uvreda za sve”, kaže za N1 novinarka Balkanske istraživačke mreže BIRN Katarina Baletić.
Dodaje da se reklamnim spotovima predizbornih kampanja vladajuće stranke vide svetleće zgrade luksuznog naselja Beograda na vodi, koje je praktično sagrađeno na reci punoj kanalizacije.
“Čak i ako imamo tu sreću da su Dunav i Sava dovoljno velike reke da podnesu nebrigu naše vlasti i da prerade sve što u njih ispustimo, ne možete da se ne zapitate – da li je moguće da nam zvaničnici pričaju o letećim automobilima i delfinarijumima u gradu gde se kanalizacija ispušta direktno u reke”, ističe Baletić.
N1
Beograd i Veliko Selo
I dok se u okviru priprema za međunarodnu specijalizovanu izložbu EXPO 2027. godine najavljuju projekti koji će promeniti izgled glavnog grada, trećina stanovništva i dalje nema kanalizaciju.
I dalje se čeka na završetak Interceptora, čija gradnja je započeta još sedamdesetih godina.
Za taj posao izabrana je 2020. godine kineska firma China Machinery Engineering Corporation (CMEC).
“U cilju konačnog završetka ovog sistema, država je preko nadležnih ministarstava potpisala ugovor sa kineskom kompanijom po principu „ključ u ruke“, kojim se izvođač obavezao da završi svu preostalu projektno-tehničku dokumentaciju i izvede nedostajuće deonice Interceptora”, objašnjavaju u Institutu “Černi”.
Prema idejnom rešenju, nakon izgradnje kanalizacione mreže, sve otpadne vode koje se trenutno ispuštaju u Savu i Dunav trebalo bi da se šalju na preradu u fabriku u Velikom Selu, čija izgradnja se godinama najavljuje.
Poslednje procene su bile da će biti gotova 2025. godine, kako je obećavala bivša predsednica Vlade Ana Brnabić, odnosno 2029. godine, prema najavama bivšeg ministra građevinarstva i infrastrukture Gorana Vesića.
Ipak, na terenu nema ni naznake radova.
Na mestu gde bi trebalo da stoji jedna od obećanih fabrika i dalje je livada, sa ostacima betonskih konstrukcija obraslih u korov i travu.
Iz zemlje vire šipovi, a opozicija ukazuje na to da vlast nije menjala samo datume početka i završetka radova, već i cenu.
Prema prvim tvrdnjama predstavnika vlasti cena je bila pola milijarde evra, ali je ubrzo narasla na milijardu evra, navodi odbornik opozicionog Pokreta slobodnih građana Stefan Simić.
Iz kabineta gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića nema odgovora na pitanja N1 o izgradnji fabrike za preradu otpadnih voda i njenoj ceni.
“Državi rešenje ovog problema nikad nije bilo prioritet”, ocenjuje novinarka BIRN-a Katarina Baletić.
“Da je bio pravi prioritet, država bi našla način, kao što je do sada bio slučaj sa svim projektima koji su bili važni za vlast. Prepreke maltene nisu postojale”, veruje Baletić.
Iz Instituta “Jaroslav Černi” poručuju da je država u okviru pomenutog Ugovora sa kompanijom CMEC, naručila izradu namenskih strateških studija, koje određuju količinu i kvalitet otpadnih voda, tehnološki koncept prečišćavanja i finalno zbrinjavanje mulja, koji ostaje kao rezultat procesa prečišćavanja. Studije je realizovao Institut u kooperaciji sa francuskom renomiranom kompanijom SUEZ.
Gde je Srbija danas?
Iako najveći grad u Srbiji, Beograd u ovom problemu nije usamljen. Na fabrike za preradu otpadnih voda čekaju i građani Novog Sada, Niša, Zrenjanina, Požarevca, Kraljeva, Čačka i Užica.
Predstavnici vlasti obećavaju da će ovaj problem do 2027. godine skoro u potpunosti da reše, uz ulaganje od pet milijardi evra. U junu prošle godine, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture objavilo je studiju koja skenira stanje stvari na terenu.
“Ministarstvo u ovom trenutku sprovodi programe i projekte izgradnje komunalne kanalizacione infrastrukture u okviru kojih je planirana izgradnja ili rekonstrukcija 177 postrojenja za preradu otpadnih voda u Republici Srbiji”, navodi se u studiji.
N1
Međutim, u ovom trenutku u državi postoji tek 50 takvih postrojenja, od kojih neka nisu u funkciji, a neka su potpuno devastirana.
“Rezultati nisu zadovoljavajući ni optimalni, ni u smislu zaštite životne sredine, niti u ekonomskom smislu”, kaže Mirko Popović iz nevladinog Regulatornog instituta za obnovljivu energiju (RERI).
Institut za vodoprivredu “Jaroslav Černi” u odgovoru za N1 procenjuje da je za izgradnju funkcionalnih postrojenja za preradu otpadnih voda i kanalizacione mreže i zbrinjavanje mulja u gradovima potrebno oko 10 milijardi evra.
“Pretpostavka je da ova investicija može da se realizuje u narednih 10 do 15 godina”, navode u Institutu.
Program „Čista Srbija“, u okviru kog se planira izgradnja kanalizacione mreže, ali i postrojenja za preradu otpadnih voda u oko 65 gradova i opština. Program se realizuje se na osnovu međudržavnog sporazuma sa Kinom, piše Fobes Srbija i podseća da je vrednost projekta je 3,2 milijarde, a da je dogovoren bez ikakvog tendera sa kineskom kompanijom China Road and Bridge Corporation.
Na način poslovanja države sa kineskim kompanijama upozoravaju i istraživački novinari koji prate ovu temu.
„Ono što nas je naučilo iskustvo je da u poslovima sa kineskim partnerima, država često gleda da zaobiđe pravila koja joj smetaju, kao što su procedure ili konkurencija, da izabere svoje pogodne podizvođače, da se igra cenama radove koje posle odu u nebo i slično”, ističe novinarka Katarina Baletić.
Da je država prvo uzela kredite, a tek potom napravila ozbiljnu analizu stvarnih potreba, podsećaju u RERI-ju.
“Elementarna logika i zdrav razum nalažu da se najpre uradi analiza, utvrde slabosti, greške u prethodnom periodu, da se utvrde potrebe i kapaciteti gradova i opština, pa tek onda da se uđe u pregovore sa kreditorima i investitorima”, navodi Mirko Popović.
Novac uglavnom dolazi iz kreditnih aranžmana Evropske unije, Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, kao i na osnovu bilateralnih sporazuma sa Nemačkom, Mađarskom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, navodi se u analizi Instituta RERI.
“Projekti izgradnje postrojenja za preradu otpadnih voda su kao plen. Ljudi koji zauzimaju ključne funkcije u institucijama pretvorili su izgradnju komunalne infrastrukture za preradu otpadnih voda u trgovinu sa inostranim partnerima”, navode u RERI-ju.
Upozoravaju da su tajnost podataka i dokumentacije zajednički za sve te ugovore.
Šta je sve obećano?
Plan države je da do 2027. godine izgradi kanalizaciju za dva i po miliona ljudi.
Na pitanja dokle se sa izgradnjom kanalizacije stiglo i hoće li ovaj cilj biti ispunjen, od predstavnika vlasti N1 nije dobio odgovor.
“Sudeći po dosadašnjoj dinamici planiranja i izgradnje postrojenja za preradu otpadnih voda i kanalizacione infrastrukture nema nikakve sumnje da će Srbija u 2027. godini biti u sličnoj situaciji u kojoj je sada. Možda i goroj jer stara infrastruktura zahteva održavanje”, kaže Mirko Popović iz RERI-ja.
N1
U poslednjem setu obećanja o boljem i kvalitetnijem životu, u svom programu “Skok u budućnost”, Vlada priznaje da bi rešavanje pitanja otpadnih voda i kanalizacije imalo nemerljiv efekat – očuvala bi se pijaća voda, sprečilo zagađenje reka koje je na kritičnom nivou, a Srbija bi ispunila neke od ključnih stavki na svom evropskom putu.
A taj put biće dug, jer je u Evropi po tom pitanju jedino lošija Malta, dok je prosek Evropske unije pet puta bolji.
Kada je reč o zemljama u regionu, Albanija preradi oko 26 odsto otpadnih voda, a Mađarska više od 80 odsto.
U Evropi postoje i zemlje koje prerađuju 100 odsto otpadnih voda, a u samom vrhu su Holandija, Norveška i Austrija.
Izvor: N1
