Foto: Gročanske vesti
Dok se polako utišavaju zvuci sirena, truba i maturantskih kolona, ostaje tišina u kojoj bi svako od nas trebalo da se pogleda u ogledalo. Jer, dok se deca smeju i slave kraj jednog životnog poglavlja, odrasli bi morali sebi da postave najteža pitanja: šta smo im ostavili i kuda ih zapravo šaljemo?
Još jedna generacija maturanata iz Grocke, Kaluđerice, Vrčina, Umčara i drugih mesta naše opštine završila je školu. Danas su puni nade, planova i snova dok stoje na životnoj raskrsnici. Jedni pakuju kofere za studije, drugi traže svoj prvi posao. Ali, iza svakog osmeha krije se surova realnost koju svi vidimo, a o kojoj mnogi ćute — ova deca sve manje veruju da ovde imaju budućnost.
I to nije slučajno.
Mi našu decu danas ne spremamo da ostanu u Grockoj. Ne spremamo ih ni da grade Srbiju. Mi svojom pasivnošću, ćutanjem i prihvatanjem nenormalnog radimo sve da odu iz ove zemlje.
Kakvu im opštinu ostavljamo? Opštinu bez osnovnih uslova za normalan život. Mesta u kojima se i dalje priča o vodi, kanalizaciji, raspalom prevozu, zatvorenim ambulantama, stranačkom zapošljavanju i ponižavanju ljudi koji nemaju „vezu“. Ostavljamo im sistem u kome se znanje ne vrednuje, u kome su partijska knjižica i poslušnost važniji od truda, škole i poštenja.
Najstrašnije je što smo na sve to počeli da se navikavamo.
Lokalni funkcioneri će se slikati sa najboljim učenicima, deliti čestitke i držati govore o „budućnosti mladih“. A onda će se vratiti u sistem koji tu istu budućnost svakodnevno uništava. Jer, prazne čestitke ne zadržavaju mlade. Zadržava ih pravda, sigurnost, prilika i osećaj da u sopstvenoj zemlji mogu da žive dostojanstveno.
Ali, ako ćemo iskreno, nisu jedini krivci oni koji vladaju.
Najveći teret krivice nosimo mi — odrasli. Roditelji, komšije, sugrađani. Godinama ćutimo, okrećemo glavu i mirimo se sa svim što ne valja. Pristajemo na poniženja zarad mira, posla, straha ili navike.
I onda se čudimo što nam deca odlaze.
Ne odlaze ona zato što ne vole Grocku, Srbiju ili svoj narod. Odlaze jer ne žele da život provedu čekajući milost partijskih moćnika, gledajući nepravdu i boreći se za golo dostojanstvo. Odlaze jer žele normalan život.
Svako dete koje ode odavde nije samo lična odluka. To je poraz svih nas.
Mi ih podižemo, školujemo, bodrimo, a onda nemi gledamo kako pakuju kofere i odlaze preko granice, jer smo im ostavili zemlju u kojoj više veruju tuđim državama nego sopstvenoj budućnosti.
Zato maturantima danas ne trebaju velike reči i političke poruke. Treba im država koja radi. Opština koja brine o ljudima. Sistem u kome će moći da žive od svog rada, bez ponižavanja i straha.
Srećno, dragi maturanti. Gde god vas život odveo, ne zaboravite odakle ste krenuli.
A mi, odrasli, konačno moramo da shvatimo jednu surovu istinu — deca nam ne odlaze zato što žele da napuste svoju zemlju. Odlaze zato što mi nismo imali hrabrosti da je učinimo zemljom u kojoj vredi ostati.
Slobodan Simić
