Shutterstock/Drazen Zigic
Mnogi građani izneli su različite komentare na rad sistema „Pronađi me“ – od „nikad ne dobijam poruku“ do zbunjenosti kako zapravo radi. Desilo se da neko u inostranstvu dobije, u Srbiji ne, pa i da ljudima koji žive u istoj ulici u različito vreme stigne poruka. Ministarstvo telekomunikacija i operatori objašnjavaju da nisu u pitanju greške, već dizajn sistema. Kako „Pronađi me“ zapravo radi?
Krajem aprila nestao je šestogodišnji dečak iz Niša za kojim je aktiviran sistem “Pronađi me”. Dečak je uspešno pronađen, ali ovaj slučaj ostavio je mnoga pitanja otvorena, a jedno od njih, koje su postavili i naši čitaoci, jeste pitanje funkcionalnosti ovog sistema za pronalaženje maloletne dece.
“Dete se udaljilo iz porodične kuće u nepoznatom pravcu, o bitnim saznanjima obavestiti PU Niš na tel. 018/192 ili 064/8924510”, poruka je iz sistema „Pronađi me“ koju je poslalo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Nema opisa njegovog izgleda, boje kose ili očiju, detalja o odeći u kojoj je poslednji put viđen.
Printscreen
I čitaoci su se obratili N1 sa različitim komentarima – “meni nije stigla nikakva poruka”, “ja sam iz Niša i nisam dobila nikakvu poruku”, “dobio sam poruku u Nemačkoj”, “ne stiže mi poruka nikada”, “poruka je štura, ni opšte informacije o detetu”.
Profesor Elektrotehničkog fakulteta i stručnjak za telekomunikacije Aleksandar Nešković i operatori koje smo kontaktirali (Yettel, A1, Mts) objašnjavaju kako sistem funkcioniše i zašto neko u Nišu nije dobio poruku, a na primer neko u Nemačkoj jeste.
Ukratko – operatori ne koriste podatke o lokaciji telefona i ne šalju poruku tamo gde se primalac obaveštenja nalazi, već poruku šalju svim korisnicima koje imaju u bazi tj. svim brojevima telefona koje operator ima u svom sistemu, po definisanim ćelijama na koju je telefon poslednji put bio povezan tj. imao signal i bio aktivan.
Ako ste se, na primer, poslednji put na wi-fi povezali u Beogradu, a potom vam se telefon ugasio na putu do Niša, sistem operatora prepoznaje kao da ste u Beogradu.
Brže obaveštavanje građana je otežano i time što Srbija nema „cell broadcast“ tehnologiju. Kod nas se poruke šalju iz jednog SMS centra, praktično jedna po jedna poruka. Cell broadcast, posebno u 5G mreži, omogućava da se poruke pošalju izuzetno brzo, navodi profesor.
Da ilustrujemo: SMS je kao kad poštar svakom pojedinačno nosi pismo, pa neko pismo dobije kasnije, a nekom možda ne stigne. Cell broadcast je kao razglas u gradu – svi ga čuju u isto vreme.
Još jedna stvar – sistem za pronalaženje maloletne dece i za druge vanredne situacije (poplave, požare…) u Srbiji funkcionišu odvojeno – prvi poruku šalje svim korisnicima u Srbiji, drugi može slati u tačno definisanoj zoni. Primeri mnogih država su pokazali kako spoj ova dva sistema, SMS uz cell broadcast, omogućava da poruka stigne na preciznu lokaciju. Da li bi možda idealno rešenje bilo spoj „Pronađi me“ i sistema za vanredne situacije u jedan sistem, uz cell broadcast tehnologiju?
Kako funkcioniše sistem „Pronađi me“?
Iz Yettela za portal N1 objašnjavaju da je MUP taj koji donosi odluku o načinu i zoni slanja poruke o nestalom detetu. Takođe, operatori sa kojima smo razgovarali objašnjavaju da se obaveštenje šalje „svim korisnicima“ u bazi mobilnog operatora.
Tu je osnovna razlika između sistema „Pronađi me“ i upozorenja za vanredne situacije gde se poruke šalju samo u zoni koju definiše Sektor za vanredne situacije, kažu za N1 operatori, ali i Ministarstvo informisanja i telekomunikacija.
Shutterstock / Suriyawut Suriya
Ministarstvo objašnjava kako funkcioniše „Pronađi me“, a sve kreće od policijske uprave u kojoj je nestalo dete.
„Aktivaciju sistema pokreće policijska uprava grada gde se desio incident posle provera da li incident zadovoljava kriterijume za pokretanje. Nakon provere, prijava se šalje Komandno-operativnom centru MUP-a gde se vrši konačna verifikacija i onda se obaveštenje putem elektronske platforme Ministarstva šalje pružaocima medijskih usluga, mobilnim operatorima, Putevima Srbije, aerodromima u Beogradu i Nišu,Železnicama Srbije i BAS-u koji pristupaju sistemu i šalju SMS ili objavljuju informaciju da je nestalo maloletno lice u nepromenjenom obliku (Ministarstvo unutrašnjih poslova određuje tekst i izgled poruke)“, navode iz Ministarstva informisanja.
Poruka se svima šalje odjednom, a ko i kako prima zavisi od kapaciteta SMS centra – zašto?
Iz Yettela kažu da se SMS poruke šalju svim korisnicima u bazi, „nezavisno od geografskih područja ili zona“. Operatori, kako navode, iniciraju da se poruka pošalje svim građanima u isto vreme, ali ne stignu svima u isto vreme, već idu „u talasima“ tj. jedna po jedna. U suštini, kad stigne na red. S obzirom na izuzetno veliki broj korisnika kod operatora, ukazuje profesor Nešković, to može da potraje i više sati.
„Sve zavisi od kapaciteta SMS centra i broja korisnika u zoni. Slanje „Pronađi me“ poruka i upozorenja u vanrednim situacijama se prioritizuje, tako što se zaustavljaju sve druge aktivnosti na SMS centru kao što su masovna obaveštenja, kampanje i slično“, odgovara Yettel.
Operatori navode da se slanje pokušava nekoliko puta i ako je korisnik „aktivan u zoni“ – dobiće poruku i da „dobijaju povratnu informaciju koliko je poruka isporučeno, a neisporučeni procenat je mali“. Međutim, nisu precizirali koliko ljudi uopšte ne dobije poruku. Telekom navodi da se izveštaj šalje Ministarstvu nakon završetka kampanje.
Zašto neko u Nemačkoj dobije obaveštenje, a u Srbiji nekad i ne stigne?
„Operatori nemaju podatak o trenutnoj geografskoj lokaciji korisnika, već samo o zoni pokrivanja bazne stanice-ćelije (antena na tornju, krovu zgrade) gde je korisnik poslednji put bio prijavljen na mrežu. Ukoliko je korisnik isključio telefon i potom ga uključio u inostranstvu, moguće je da operator u bazi ima njegovu poslednju poznatu lokaciju u zoni od interesa, a korisnik će poruku dobiti u inostranstvu gde se trenutno nalazi. Ovi slučajevi su poznata ograničenja korišćenja SMS broadcast tehnologije i usvojena kao neizbežna. Princip kojim se vodilo u dizajnu rešenja je da je bolje da neko ko ne treba dobije poruku, nego da je ne dobije ko treba“, navodi Yettel.
Shutterstock / Tada Images
Profesor Nešković ovo objašnjava na praktičnom primeru.
„Ako je neko krenuo na aerodrom, imao signal i bio npr. prijavljen na internet, njegova poslednja ćelija i poznata lokacija će biti na aerodromu Nikola Tesla. Sad korisnik telefona može da ugasi telefon, pre ulaska u avion ili da uključi avionski režim. Onda se desi da dete nestane u toj blizini i operatori započinju slanje poruka. Njemu tada poruka neće stići. Korisnik kad stigne u Nemačku uključuje telefon i njemu stiže poruka jer je moguće da ga je operator zapamtio na aerodromu“, ukazuje profesor telekomunikacija za N1.
Ministarstvo informisanja dodaje da postoji mogućnost da neko ko je bio van zemlje u romingu dobije SMS, ako pošiljalac poruke nije blokiran od strane inostranog operatora.
Ministarstvo ukazuje da u slučaju nestanka dečaka iz Niša nisu svi dobili poruku jer je „Pronađi me“ ugašen s obzirom na to da je dečak „pronađen nakon 15 minuta od aktivacije“, pa je slanje poruka obustavljeno.
Ljudi u istoj zgradi mogu u različito vreme dobiti poruku – zašto?
Može se desiti, kako ukazuju operatori, da čak i građani koji žive u istoj ulici i zgradi u različito vreme dobiju obaveštenje. Razlog tome je što nisu povezani na iste antene.
„Operator u centralnoj bazi vidi poslednju teritoriju na kojoj je telefon bio aktivan tj. korisnik povezan. Kada se aktivira sistem za obaveštavanje, iz baze se izdvajaju korisnici koji su bili u određenoj zoni i njima se poruke šalju individualno putem SMS-a ili sličnog kanala, bez obzira gde se trenutno nalaze“, kaže profesor.
Ako dve osobe sede jedna pored druge, jednoj je stigla poruka, a drugoj ne, to znači da u slučaju drugog – poruka još uvek nije došla do ćelije na koju je poslednji put bio povezan.
„Zona pokrivanja jedne ćelije (dela teritorije na kojoj je telefon poslednji put bio aktivan) može iznositi od nekoliko stotina metara u gusto urbanim sredinama do više kilometara u ruralnim područjima, što čini nivo ulice previše sitnim i tehnički neizvodljivim za precizno usaglašavanje“, dodaje Yettel.
Profesor ističe da neko možda i ne dobije poruku jer, kako kaže, savremeni mobilni telefoni funkcionišu i kao aplikacije (primer Vibera kad pošalješ poruku, napustiš aplikaciju, vratiš se i vidiš jednu štikliranu liniju), pa da tu nastane problem jer aplikacija „nije uradila svoj posao“. „Problem je u spoju aplikacije i sistema“, navodi on.
Uskoro cell broadcast za brže slanje poruka, veliki troškovi za državu i operatore
U slanju poruka Srbiji nedostaje cell broadcast sistem koji, kaže profesor Nešković, omogućava brže slanje poruka velikom broju korisnika. Iz Ministarstva kažu da će cell broadcast biti implementiran „do kraja 2026. godine“.
Iz Yettela ističu da će i domaći i strani korisnici dobiti poruku praktično „momentalno“, bez potrebe da operator selektuje korisnike u definisanoj zoni.
Cell broadcast je metoda istovremenog slanja kratkih poruka na više mobilnih telefona unutar određene geografske oblasti, navodi se na sajtu Međunarodne telekomunikacione unije.
Ipak, ovaj sistem je trošak i za državu, i za opetatore – kažu i Ministarstvo i profesor Nešković jer je potrebno „da se nadogradi sistem“. Profesor telekomunikacija kaže da implementacija kod nas ide sporije, jer je trošak realizacije sistema većim delom prebačen na operatore.
„U nekim državama su ovakvi tipovi servisa striktno komercijalni, a država mora da ih realizuje, pa plaća operatorima za implementaciju takvih sistema. Kod nas je nešto drugačije – država je zamolila operatore da to urade i oni su na to pristali. To je trošak koji oni mogu da izdrže, ali pošto rade gratis, proces ide sporije. Operator ima svoje tekuće poslovanje, radnike, svaki od njih ima drugačije opremljen sistem pa i odluke o tome kako će proces da funkconiše moraju sporije da se donose – kako će se povezati sa MUP-om, ko ima nadležnost u slanju i slično“, ukazuje Nešković.
Iako Srbija ranije, ukazuje profesor, nije imala razvijen sistem za cell broadcast, sa uvođenjem savremenih mreža poruke će korisnicima na 4G/5G uređajima stizati brže i istovremeno, dok će oni sa starijim telefonima i dalje biti obaveštavani putem SMS-a.
Kako je u drugim državama?
Pojedine države – SAD, Kanada, Nemačka – uspostavile su jedinstven sistem za sve vanredne situacije, uključujući i hitne pozive korisnika, a obaveštenja mogu da se poruke šalju određenoj teritoriji. Srbija, ističe profesor, ima „staru verziju“ ovakvog sistema, gde se poziv upućen ka broju 112 (jedinstveni broj za hitne službe) preusmerava samo na 192.
Shutterstock / F Armstrong Photography
„Kada biste čak i bez SIM kartice pozvali 112, dobili biste jedinstven sistem za uzbunjivanje i hitne službe. Npr. imam problem, okrenem taj broj i bivam preusmeren na jedinstven centar koji vrši pozivanje i preusmeravanje nadležnim službama (policija, hitna, vatrogasci). Ti centri automatski detektuju lokacije onog koji zove, da bi se sprečile prevare i da bi se lakše našla osoba koja često u panici ne zna svoju tačnu lokaciju“, istakao je Nešković.
Takav jedistven sistem bi, dodaje, država trebalo da uspostavi.
„…Da organizuje sve hitne službe, da ih poveže i da napravi jedinstven sistem za uzbunjivanje. Danas, kada pozovete 112, dobijate samo policiju (192). Kod nas je ceo sistem uzbunjivanja još uvek nov, sistem „Pronađi me“ aktiviran je pet puta i tu se sada treba baviti procedurama – kako i da li objediniti sisteme, kome slati, u kojoj zoni i kako, ali sami sistemi su uglavnom spremni“, zaključio je profesor.
Izvor: N1
