Foto Arhiva JNA
Iznenadna agresija Istočnog bloka se očekivala i piloti su bili odlučni da izvrše svoj zadatak i da prvo pokušaju da obore avione sa padobrancima. Na fonu tih vremena desila se katastrofa sa jednim L-12… piše Aleksandar Radić u tekstu na portalu Velike priče.
Reč je o drugom delu ekskluzivne reportaže Radića na portalu Velike priče o aerodromu “Željava”, nekada najvećem podzemnom aerodromu Jugoslovenske narodne armije koji je građen kod Bihaća koji prenosimo u celini:
Kada su glavni radovi završeni, “505” je predat na korišćenje 22. maja 1968. godine. Za posedanje bihaćkog aerodroma određen je 117. puk sa Plesa koji je leteo na američkoj tehnici, na lovcima presretačima F-86D. Prvi korak bio je preoružanje na lovce brzine 2 M MiG-21F-13 i trenažne dvosede MiG-21U. Za preoružanje iz batajničkog 204. puka oktobra 1967. godine izuzeto je 12 jednoseda i dva dvoseda i prebazirani su na Pleso. Kada su piloti i tehničari ovladali novom tehnikom i “505” doveden u funkciju, sve je bilo pripremljeno za prebaziranje izvedeno 28. maja 1968. godine po snažnom prolećnom pljusku.
Posebnom naredbom određeno je da se u pripremi za prelazak na nadzvučne lovce izabere novi komandni kadar i izbor je bio Ilija Zlatić, koji je u to vreme imao 35 godina. Završio je 6. klasu Škole aktivnih oficira avijacije 1952. godine. Na početku karijere leteo je na domaćem lovcu S-49A u 204. puku. Početkom 1953. godine prošao je preobuku za američke mlazne avione T-33A i F-84G, a tri godine kasnije prešao je na strelokrilni lovac F-86E.
Zlatić se izborio za mesto jednog od vodećih pilota lovaca i potvrda da to nije prazna fraza je mesto zamenika vođe akrobatskog tima na žuto-plavim F-86E koji je početkom 1960-ih godina prikazivao moć avijacije na aeromitinzima od Ljubljane do Leskovca.
Od 1962. do 1964. godine 204. puk preoružan je na MiG-21F-13, a Zlatić je postao načelnik štaba puka i 1967. komandant 117. puka.
Kada su piloti i tehničari ovladali novom tehnikom i „Klek“ doveden u funkciju, sve je bilo pripremljeno za prebaziranje izvedeno 28. maja 1968. godine po snažnom prolećnom pljusku. U prvom avionu bio je komandant Zlatić i sledili su ga ostali piloti.
U Bihaću su u početku bili komanda puka i 125. eskadrila. Četiri meseca kasnije pridružila se i 124. eskadrila. Prve godine boravka u Bihaću u puku su imali 34 MiG-21 – 26 jednoseda i osam dvoseda za trenažu i dva aviona za vezu „kurir“.
Galerije u „Kleku“ pasale su za MiG-21F-13 razmaha krila od samo 7,15 m. Avioni iz prve generacije MiG-21F-13 po proceni pilota koji su leteli na svim varijantima bili su najpogodniji za pilota, ali ne i za borbenu primenu, jer su vrlo skromno naoružani sa samo dve infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh K-13 i jednim topom NR-30 kalibra 30 mm, sa samo 60 granata.
U sekundarnoj nameni za vatrenu podršku MiG-21F-13 mogao je da ponese dva lansera nevođenih raketnih zrna 57 mm ili avio-bombe. Lovci MiG-21 prve generacije imali su samo radarski nišan za određivanje daljine pogodne za lansiranje jednostavnih infracrvenih samonavođenih raketa vazduh-vazduh K-13.
Na presretačkom zadatku pilot je zavisio od navođenja sa zemlje jer sam, bez radara, nije mogao da pronađe cilj. Maksimalna brzina tog aviona iznosila je 1,97 maha na visini od 15.300 m.
U naoružanje RV i PVO MiG-21F-13 uvedeni su 1962. godine i u to vreme bili su poverljiva tema, a jedna od mera zaštite informacija bilo je uvođenje internog sistema oznaka. Prvi u sekvenci lovaca bio je L-12 i takva oznaka koristila se u svim dokumentima, a za ljudstvo to su bili „kečevi“ nezavisno od varijante ili „elovi“, od „lovci“.
Avioni su bili predmet bezbednosne zaštite, a „Klek“ najstrožije čuvan, ali leta 1968. godine po prvi put aerodrom Bihać prima goste i to strane – pred Glavnim komandantom RV SSSR, maršalom Konstantinom A. Veršinjinom prikazano je brzo izvlačenje aviona iz galerije i poletanje sa poletnih staza koje su izvodile iz podzemlja. Deset L-12 prikazali su prestiž RV i PVO samo nekoliko sedmica pre invazije Varšavskog ugovora na Čehoslovačku. Šest pilota koji su za tu priliku došli iz 204. puka prikazali su složene manevre za dejstvo po zemaljskim ciljevima.
Marko Dimic/Shutterstock
Tog leta 1968. godine u vestima iz sveta dominirali su izveštaji o krizi u Čehoslovačkoj koja je pokušala da krene vlastitim putem razvoja i nastojanja SSSR-a i saveznika da zaustave taj proces. Strah od domino- efekta u Moskvi bio je dovoljno snažan da se donese odluka o vojnoj intervenciji. Na oružanu intervenciju Varšavskog ugovora (uz izuzetak Rumunije) na Čehoslovačku 20/21. avgusta 1968. godine reagovalo se vrlo burno: politički lideri osudili su Moskvu i saveznike, a oružane snage su bile u visokoj borbenoj gotovosti za odbranu države od potencijalne agresije.
Tokom radnog vremena 21. avgusta uzbunjene su jedinice i zabranjeni su svi kontakti sa ljudima izvan vojnih objekata. Avioni su rastresito rasmešteni u krugu aerodroma, a deo jedinica su dobile naređenja za prebaziranje na potencijalno ugrožene pravce na severu države. Piloti dežurnih snaga sedeli su u kabinama aviona koji su nosili puni borbeni teret.
U Generalštabu, 25. avgusta, potpisano je strogo poverljivo naređenje broj 342 kojim se određuju mere borbene gotovosti. Dan kasnije, Komanda RV i PVO daje naređenje broj 472 sa detaljima o tome šta se treba u vidu učiniti da bi se dočekala potencijalna intervencija. U JNA nisu želeli da otvoreno provociraju VU i zato su sve aktivnosti u okviru odbrambenih priprema nazvane vežbom „Avala“.
Na aerodromu Bihać tokom „vežbe Avala“ u pripravnosti broj 1 (P-1) stalno su bila četiri MiG-21F-13 u potpunosti pripremljena za borbeni let sa podvešene dve rakete K-13, piloti su sedeli u kabinama aviona, a priključeni su agregati za pokretanje motora. Prema taktičkim pravilima, trebalo je da avioni krenu u presretački zadatak u roku od dva do pet minuta od trenutka prijema naređenja za poletanje sa komandnog mesta.
Osam naoružanih „elova“, po četiri iz 124. i 125. eskadrile, bili su u pripravnosti broj 2 za poletanje u roku od sedam minuta. Piloti su tokom dežurstva morali da budu u blizini aviona zajedno sa tehničkim sastavom. Svi ostali avioni bili su u pripravnosti broj 3 koja obezbeđuje poletanje u roku od 30 minuta. Zadatak 200. baze bila je priprema za odbranu od vazdušnog desanta i izrada fortifikacija na aerodromu.
Iznenadna agresija Istočnog bloka se očekivala i piloti su bili odlučni da izvrše svoj zadatak i da prvo pokušaju da obore avione sa padobrancima. Na fonu tih vremena desila se katastrofa sa jednim L-12 – pilot poručnik Ivan Svoboda poletao je sa PS-4 iz dežurstva na presretački zadatak. Nije sačekao da se uključi forsaž, ubrzavao je, ali bez dovoljno potiska. Zato je posle 1.700 m od startnog mesta pokušao da zaustavi avion, ponovo se predomislio i pokušao poletanje bez forsaža. Za novi pokušaj zaustavljanja nije imao vremena i avion je izleteo sa PS u vrtaču i pilot je stradao u ostacima raskomadanog L-12.
Piloti su do početka oktobra bili u dežurstvu i očekivali su prodor avijacije iz pravca Mađarske koji se nije desio. Zatim su određene mere održavanja stalne gotovosti za odbijanje iznenadnog prodora protivnika sa težištem na protivdesantnoj odbrani. U vidnom delu dana nakon 5 časova ujutro, pa do 10 časova uveče u P-1 bila su dva aviona, četiri aviona u P-2, a svi ostali u P-3.
Zvanična Moskva je poslala jasne poruke da neće doći do eskalacije odnosa sa jugoslovenskom komunističkom braćom. Obnovili su čak i izvoz aviona i 28. oktobra 1968. godine došla su prva dva od 12 naručenih izviđača MiG-21R (L-14i) predviđenih za treću bihaćku letačku jednicu – 352. lovačko-izviđačku avijacijsku eskadrilu. Avioni su sa batajničkog aerodroma posle prijema 5. decembra prvo preleteli u Bihać, ali to je podrazumevalo da sa njima idu i sovjetski tehničari za podršku u garantom roku od godinu dana. To nije dozvoljeno iz bezbednosnih motiva i L-14i došli su u matičnu bazu tek nakon godinu dana od datuma prijema – 6. decembra 1968. godine.
Iskustva iz rata na Bliskom istoku 1967. godine i agresije VU na Čehoslovačku 1968. godine dodatno su osnažila uverenje da težište jačanja JNA treba da bude na protivtenkovskoj, protivvazdušnoj i protivdesantnoj odbrani. U skladu sa takvim procenama vežbalo se kako najbolje odbraniti „Klek“ infrastrukturu od protivničkih padobranaca, a paralelno je inžinjerija dorađivala aerodrom – izravnati su bočni pojasevi oko pista, izrađeni su prilazni putevi od sela Željava i do Bihaća preko Vedrog Polja. U okviru uređenja aerodroma izrađene su fortifikacije za odbranu – vatreni položaji lake protivavionske artiljerije, raketni položaji, skladišta. Početkom 1970-ih godina izrađena su 22 puškomitraljeska bunkera i 4 armirano-betonska bunkera. Aerodrom je u početku bio izložen pogledu bez rastinja i zato je provedeno ozelenjavanje. Kraška golet je pošumljena, ali efikasne zaštite od osmatranja nije bilo i nedavno su deklasifikovani satelitski snimci iz arhiva CIA koji pokazuju da se budno pratilo šta se to dešava u podnožju Plješevice.
Zalud trud da informacije ne iscure. Starešine koje su bile na aerodromu u prvim godinama posle posedanja Bihaća slušale su priče lokalnih radnika da su prihvatili obavezu da neće 20 godina izaći iz zemlje.
Izvor: N1 /Velike priče
