Foto: Ilistracija
Ovo više nisu samo izbori već simulacija demokratije i simulacija života u kojoj nam je oduzeto sve osim vazduha. A i taj vazduh koji udišemo spada među najzagađenije na svetu, kao da je i on deo plana za naše gušenje. Poruka sa ulice je jasna: pucajte, ubijte ili tucite, mi više nemamo gde.
Kada narod dođe do tačke u kojoj je strah od preživljavanja veći od straha od pendreka, svaka simulacija puca.
Lokalni izbori se ne kradu samo kutijama nego se otimaju celokupnim sistemom koji čine medijski mrak, ucene i brutalna zloupotreba institucija. Te institucije su, umesto stubova države, postale obična servisna služba jedne porodice.
Dok (polu)braća Vučić upravljaju resursima jedne otete zemlje kao ideološke i operativne vođe ovog političko poslovnog kartela, ta takozvana policija više ne gleda sa strane jer ona direktno saučestvuje. Videli smo te sluge režima u uniformama sa nanogicama i državnu zaštitu za one koji bi morali biti procesuirani. Onog trenutka kada „policija“ postane instrument kriminala umesto instrumenta zakona, država prestaje da postoji kao pravna kategorija.
Postavlja se suštinsko pitanje legitimiteta: da li je narod dužan da poštuje zakon ako ga te sluge režima u uniformama prve gaze i poništavaju?
Ipak, tamo gde postoji znanje, postoji i OTPOR.
Upad u Rektorat i pritisci na akademsku zajednicu ogolili su koliki je strah režima od slobodne misli. Ali ovaj put je odgovor stigao sa terena, a ne iz salona. Dok se takozvana kriptoopozicija pariskog tipa bavi sopstvenim rejtingom i kalkulacijama predvođena novokomponovanim liderima i grofovima od Trstenika, studenti su uradili ono što salonci ne mogu ni da zamisle.
Više od 400 studenata i posmatrača pokrilo je sva biračka mesta u deset opština. Može primer biti Bor gde su na 47 biračkih mesta postavili neprobojan živi zid koji brani svaki glas. To je snaga koju salonski političari nikada neće moći da okupe jer se ta energija ne kupuje obećanjima nego se zaslužuje krvlju i znojem na pločniku.
Bahatost režima je očekivana, ali je indolentnost dela opozicije porazna. Godinama gledamo isti istrošeni obrazac u kojem se protesti prekidaju zbog njivih godišnjih odmora, dok se energija planski rasipa. Postavlja se ključno pitanje zašto odbijaju da potpišu poziv za vanredne parlamentarne izbore. Zašto napuštanjem parlamenta i lokalnih samouprava konačno ne prekinu da daju legitimitet i legalitet kartelu na vlasti? Četrnaest godina čekamo alternativu koja je spremna da ovaj sistem dekonstruiše, a ne da mu svojom pasivnošću služi kao paravan.
U međuvremenu su se građani promenili. Strah polako ali nepovratno nestaje. Ljudi više nisu spremni da ćute i upravo to užasava i vlast i one opozicionare koji više vole povlastice svog statusa nego rizik stvarne borbe. Prava promena ne dolazi iz matematičkih koalicija već iz autentičnog narodnog odisaja. Strah od 1889. nije strah od nasilja nego strah od trenutka kada narod prestane da čeka dozvolu da uzme svoju sudbinu u sopstvene ruke.
Izbori su uprkos svemu i dalje alat. Možda su kompromitovani, ali su jedini koji imamo. Treba glasati, ne zato što verujemo u fer uslove, već iz nasušne potrebe da se ovaj kartel razvlasti. Čak je i običan kamen za kupus bolji od onih koji su Srbiju pojeli, rasprodali i izdali.
Nakon toga pravda mora biti surova i konkretna. To podrazumeva procesuiranje svih učesnika u kriminalu bez obzira na funkciju, momentalno oduzimanje nezakonito stečene imovine i uspostavljanje gvozdene odgovornosti.
Vreme je i da prestanemo da čekamo spasioce iz Brisela. Evropska unija ovde ne vidi partnere nego resurse kao što su litijum, energija i jeftina radna snaga. Srbija mora voditi politiku sopstvenog interesa umesto politike podaništva.
Ovo nije borba za mandate nego borba za očuvanje otetog i spasavanje onoga što je ostalo od države.
Lični stav Predrag Gmitrić
