foto (BETAPHOTO/Milan Ilić)
U nedelju, 22. februara, u Vrčinu, održan je još jedan skup protiv skladišta opasnog otpada tik pored porodičnih kuća, gasovoda, vodoizvorišta, škole, nedaleko od vrtića i pogona za proizvodnju hrane. Meštani, ali i stručnjaci iz oblasti ekologije i srodnih oblasti, poput profesora Hemijskog fakulteta Branimira Jovančićevića i dr Vesne Dimitrijević, ukazali su na stvarnu, moguću, pa i sasvim izvesnu štetu u razmerama ekološke katastrofe, koju ovaj pogon za preradu otpada može da prouzrokuje.
Vlast je kao i obično gluva i slepa za ovakve vapaje. Ona je i dala zeleno svetlo za crne florove na reverima. Dobrobit građana nije u prvom planu. U prvom planu je profit, pare, soldi, lova, novci, makar meštani pocrkali.
Na skupu sam čula argumentovana obrazloženja stručnjaka, ali i srela svoje učenike, njihove roditelje, videla mlade parove koji su došli šetajući svoje bebe u kolicima.
Foto: Privatna arhiva
Ako ovaj duboko antiekološki, protivljudski i pre svega koruptivni dil zaživi, ovde možda neće biti beba u kolicima koje roditelji nedeljom šetaju da udahnu vazduh i osete sunce, ali će biti kolica, invalidskih, budući da će skladište otpada zagaditi zemlju, vodu, vazduh toksičnim i kancerogenim materijama. Umesto beba, kolica će koristiti žrtve koruptivnog režima koji svojim poslušnicima daje odrešene ruke. Zatrujte, zagadite, uništite, spalite, satrite sve i svakog dok ne ostane samo go profit, dok i poslednji čovek, obespravljen, ozračen, otrovan, oboleo od raka ne nestane. Dok ne bude nikakvih kolica, ni onih sa bebama, ni onih sa bolesnima. Dok ne ostane ni trag onih koji su se usudili da se pobune.
U režimskim medijima zabrinuti građani su predstavljeni kao šačica dokonih besposličara, državnih neprijatelja i kočnica progresa, kao protivnici naprednog napretka.
Ako napredujemo ka samoistrebljenju, samouništenju i budućnosti u kojoj zelena, plodna i rodna Srbija postaje pustinja, sušna i toksična, nisu mnogo pogrešili. Svi koji su svojim prisustvom ili potpisom podržali ovu inicijativu, protive se Srbiji koja je ispucala, gola, otrovna zemlja u kojoj uspevaju samo poltroni, sluge režima i gamad poput bubašvaba. Bubašvabe mogu da prežive i nuklearnu zimu, katastrofu svake vrste.
Mi nismo bubašvabe poput onih koji hoće da nas otruju, poput onih koji poseduju novac i moć i veruju da su zato besmrtni.
Mi smo obični, mali ljudi, ispravni, moralni, čisti. Pobedićemo bubašvabe i nećemo im dozvoliti da nas zagade, zaraze i poraze. Ako nam otmu zemlju, vodu, vazduh, nemamo više šta da izgubimo. U tome je naša snaga. Onaj ko nema šta da izgubi, uporan je, žilav, jak.
I pobediće. Čak i bubašvabe.
Izvor: Danas/ Autorka je profesorka srpskog jezika Marija Starčević
