„NISAM JA ČOVEK – JA SAM POLICAJAC“ je naslov teksta iz lista Radar koji mi celi dan odzvanja u ušima kao najispravnija definicija onog pod šlemom, ali i dokaz da je diktatura ogolila svoje pravo lice. Nakon procesa, za jednog novog, našeg Simona Vizentala, mora da ostane samo nekoliko rutinskih poslova.
Ulice Srbije pretvorene su u bojište. Tzv. policija, predvođena ĆACI – narkosima i BELOUŠKAMA (KOBRE), pokazuje lice najgore represije viđene u Evropi u poslednjim decenijama. Brutalnost, pokušaji ubistava, silovanja, napadi na žene, devojke i maloletnike – sve je postalo svakodnevica kvazi-države koja se guši u strahu i mržnji.
Koliko je režim nemoćan, dokazuje da su morali i inspektori Sektora unutrašnje kontrole (SUK) da izađu na ulice. Dva službenika su lakše povređena – na žalost, dok su pokušavali da pomognu žrtvama zločina, što pokazuje koliko je situacija eskalirala, a vlast u paničnom strahu.
Na snimcima iz Beograda vidi se kako više tzv. policajaca vuče jedva svesnog mladića, dok ga drugi udara pendrekom po leđima. U Valjevu – napad na maloletnika. U Čačku, načelnik PU Čačak, DRAŠKO DARIJEVIĆ, bokserom udara dok TRI JUNAKA drže čoveka – dokaz da je sadizam postao zvanična metoda režima. Sve to, dok se koristi suzavac zabranjen po UN konvenciji i sve češće vadi oružje na goloruke građane.
ĆACI – narkosi i BELOUŠKE (KOBRE), nekadašnja vojna jedinica isključivo za zaštitu predsednika, premijera i predsednika Skupštine, danas su na ulicama Beograda i drugih gradova, loveći studente, devojke i obične prolaznike. Ekipa SZJ, TANJA DROBNJAK, snimljena je kako čupa studentkinju za kosu ispred Pravnog fakulteta i pokušava njenim licem da otključa telefon – protivzakonito, nasilno, sramotno. Sam komandant MARKO KRIČAR, sa teleskopskom palicom, juri građane po ulicama dok u prostorijama pokušava da siluje devojku, koju kasnije pokušava da kompromituje preko čuvene DIXI, preko koje je „prešlo“ pola tzv. vođa sa juga stadiona Partizana i još mnogi znani i neznani široj javnosti.
Nasilje je postalo sveobuhvatno – nad svima, bez obzira na pol i godine. Žene, devojke, studenti, maloletnici – niko nije pošteđen. To više nije samo represija, to je pokušaj totalnog slamanja naroda. A motiv? Nenormalan strah diktature koja zna da joj se kraj približava.
Podsetimo, Vojislav Šešelj je još devedesetih hteo da zabrani satelitske antene, a danas njegova škola i njegovi učenici razmatraju zabranu DRUŠTVENIH MREŽA – jer ne žele da istina ostane zabeležena.
Aca Oskar, poznat među poznanicima i kao Hulja, dokazao je da ne podnosi Srbiju ni Srbe – što je donekle logično po njegovom poreklu i po poreklu njegovog političkog oca, starog udbaša Voje Šešelja – ali posebno se ističe u mržnji prema Beogradu, skrnaveći ga na svakom ćošku. Uz njega tu su i Ivica Dačić, Ana Brnabić, Miloš Vučević, Dragan J. Vučićević i razni novopodržavaoci, izvesni Branko Babić, Jelena Karleuša, Miloš Pavlović ĆACI – sumnjive prošlosti, a i sadašnjosti – imena koja danas simbolizuju sve ono najgore što pohlepa može da probudi u čoveku.
Junaci ovog vremena su i oni koji danas nevino leže na robiji – NOVICA ANTIĆ i IVAN MATOVIĆ – po (ne)pravdi šefa. Oni su primer da čovek može ostati uspravan i kada diktatura udara najjače.
JUNACI I SAUČESNICI
Na jednoj strani su junaci – građani, studenti, žene, maloletnici, ljudi koji trpe nasilje i oni koji su završili iza rešetaka po diktatorskoj volji. Na drugoj strani – saučesnici. To su svi koji i dalje sede u skupštinama i glume opoziciju u liberaškim medijima, dok im je važniji dogovor i novac nego narod. Tu spadaju sve tzv. opozicione stranke: SSP, Narodna stranka, Nova DSS, PSG, Ćute, Mute, POKS, MI, VI, ONI…
Jedini svetli primer ostaje SRĐAN MILIVOJEVIĆ, koji otvoreno stoji uz građane dok drugi ćute i prebrojavaju svoj deo plena.
Evropska unija? Njih baš briga za ljudska prava koja sami toliko promovišu. Ćute, jer im Srbija služi kao dvorište za jeftinu radnu snagu i eksperiment. A kad im dogoreva pod nogama, onda im nisu bitni ni pravda, ni žrtve, ni istina.
Simptomatično je da se jedinica u MUP-u pod američkom kontrolom drži po strani, a gasni ugovor nije i neće biti produžen. Kako se šuška, azil je odobren samo supruzi i deci diktatora – kod bratije.
Kvazi-država tako, iz dana u dan, ide ka sve dubljoj provaliji. ZAHTEV ZA GAŠENJE DRUŠTVENIH MREŽA, nasilje na ulicama, brutalnost i pokušaji ubistava pokazuju da režim ne vlada iz snage, već iz straha. I to straha od istine.
Ali postavlja se pitanje – razmišljaju li SNS ovce dokle sve to može da ode? Oni koji lože budale i šalju tzv. policiju da bije sopstveni narod već planiraju bekstvo daleko. A sića u svakom smislu te reči ostaje da gleda posledice i plaća cenu.
Lični stav Predrag Gmitrić
