WILL OLIVER / EPA
Iako Donald Tramp tvrdi da su pregovori sa Iranom u toku i da postoji šansa za „potpuno rešenje sukoba“, situacija deluje znatno složenije. Sve češće se postavlja pitanje ko uopšte donosi ključne odluke u Teheranu i da li postoji sagovornik sposoban da garantuje bilo kakav dogovor.
Pregovori u senci posrednika
Kontakti između američke i iranske strane očigledno postoje, ali su daleko od formalnih pregovora. Razgovori se vode posredno, preko više država poput Egipta, Katara, Pakistana i Omana, što samo po sebi ukazuje na neuređenu strukturu komunikacije. U takvom okruženju teško je govoriti o jasnoj pregovaračkoj liniji, već pre o pokušajima da se kroz različite kanale izbegne dalja eskalacija.
Dodatnu konfuziju unose kontradiktorne izjave. Dok Tramp tvrdi da su razgovori „veoma produktivni“, iranske vlasti su ih u početku potpuno negirale. Tek kasnije su priznali da su određene poruke razmenjene preko posrednika, ali su insistirali na tome da direktnih pregovora sa Vašingtonom nije bilo.
Rascepkana vlast u Teheranu
Jedan od ključnih problema leži u unutrašnjoj strukturi moći u Iranu, koja je poslednjih meseci ozbiljno uzdrmana. Nakon niza izraelskih napada i atentata, politički i bezbednosni vrh zemlje deluje fragmentisano.
Predsednik Masud Pezeškijan pokušava da nastupi kao umereni faktor stabilnosti, ali nema punu kontrolu nad vojnim strukturama, niti iskustvo u vođenju složenih međunarodnih pregovora. Ministar spoljnih poslova Abas Aragči formalno je zadužen za pregovore, ali se sve češće pominje da njegov uticaj slabi usled unutrašnjih borbi za moć.
Istovremeno, parlament predvodi Mohamed Bager Galibaf, političar blizak Revolucionarnoj gardi i tvrđoj struji unutar sistema, dok je vrhovni vođa, Modžataba Hamnei, ključna figura u političkom poretku Irana, gotovo potpuno odsutan iz javnosti. Takva situacija dodatno produbljuje neizvesnost i ostavlja utisak da u zemlji ne postoji jedinstven centar odlučivanja.
ABEDIN TAHERKENAREH / EPA
Da li postoji sagovornik?
U takvim okolnostima postavlja se pitanje da li SAD uopšte imaju s kim da pregovaraju. Čak i ako određeni kanali komunikacije funkcionišu, nije jasno ko ima legitimitet da donosi odluke, niti ko bi mogao da garantuje sprovođenje eventualnog sporazuma.
Pojedine indicije ukazuju na to da različite frakcije unutar sistema vode paralelne kontakte sa inostranstvom, što dodatno komplikuje situaciju i povećava rizik od nesporazuma ili pogrešnih procena.
ABEDIN TAHERKENAREH / EPA
Teški uslovi i male šanse
Prema Trampovim izjavama, potencijalni dogovor podrazumevao bi odustajanje Irana od nuklearnog programa, uključujući obogaćivanje uranijuma, kao i smanjenje raketnih kapaciteta i smirivanje odnosa sa susedima u regionu. Pominju se i ideje o zajedničkoj kontroli Ormuskog moreuza.
Međutim, upravo je pitanje obogaćivanja uranijuma već decenijama centralna tačka spora i simbol suvereniteta za Iran, zbog čega je teško zamisliti da bi vlast u Teheranu lako pristala na takve uslove bez ozbiljnih unutrašnjih posledica.
Opasnost od daljeg sukoba
Iako postoje naznake da komunikacija nije potpuno prekinuta, malo toga ukazuje na stabilan i održiv pregovarački proces. Čak i u slučaju postizanja dogovora, ostaje neizvesno da li bi sve strukture vlasti u Iranu bile spremne da ga prihvate.
U suprotnom, kako je i sam Tramp poručio, ukoliko pregovori propadnu SAD će nastaviti sa napadima.
Izvor: Nova.rs
