Фото: Директно.рс
У јеку председникових обраћања, конфабулација, манија, игроказа и лажи за наивне, у поплави теорија завера, провидних, театралних, гнусних, ксенофобичних и отровних, у низу измаштаних и исконструисаних шатро терористичких актова који треба да забашуре праве жртве бескрупулозног режима, још једно непочинство, еколошки злочин и злочин над сопственим народом, становницима једног приградског насеља, пролази испод радара јавности.
Има битнијих тема.
Увек их има, треба редефинисати битност и посматрати је из угла човека коме ће бити затрована земља од које живи, вода коју пије, ваздух који дише.
Врчин је подавалско село, идилично и питомо. У Врчину се управо гради складиште опасног отпада, супротно свим прописима, усред насеља, у зони становања, недалеко од основне школе и свега неколико метара од кућа у којима деценијама живе породице. Породице са децом. Једно дете ми је пре неки дан рекло „Наставнице, закопали су већ нешто, нећемо смети да пијемо воду“. Деца су искрена и чиста, не лажу. Лажу студије и анализа микроплана у којој је наведено да нема водотокова, школа, као и да је први објекат на 140 метара удаљености, док је у реалности породична кућа тик уз ограду објекта.
Лаже фирма ИНВЕСТФАРМ-ЕКО, којој је раније већ одузета дозвола за складиштење опасног и неопасног отпада од стране Министарства за заштиту животне средине, лажу они који су јој дали дозволу да опасан отпад складишти поред нечије породичне куће, баште, али и гасовода, знајући да је та фирма кршила све могуће законске регулативе: необележен опасан отпад, прекорачење количине, складиштење дуже од законског максимума и игнорисање наложених мера инспекције. Они који би требало да спроводе закон га бескрупулозно крше. ЕКО у називу фирме је иронија, гротеска и шамар свима који живе у Врчину. Дозвола коју је ова фирма добила је шамар свима нама који желимо да живимо у уређеној земљи која брине за своје грађане.
Најстрашније од свега, то је више од шамара, лажи, ниског ударца. То је нокаут, подмукао и подмашћен, нокаут који мог искреног „Наставнице, нећемо смети да пијемо воду“ обара са бицикла којим је дошао на протест, несвестан тога да је то што је видео и чему је присуствовао, возећи бицикл, протест. Али свестан тога да нема воде, земље, ваздуха ни будућности онда када је кран поред његове куће закопа.
Перфидност и подмуклост власти најпластичније илуструје чињеница да је јавна расправа заказана за 27.10. када је Света Петка, општинска слава и слава многих који би учествовали у расправи да нису спречени обавезама. Од винчанске културе којом се дичимо као цивилизацијском тековином, дошли смо до поништавања свих тековина цивилизације, поништавања етичких и свих других начела. Багер и кран више не ископавају и не откривају, већ сахрањују. Ако се покопа неки човек, неко дете које вози бицикл и пије затровану воду, то је колатерална штета. Напредни напредак мора напредовати. Жртве ће сакрити, можда ће их открити неки археолог кроз више хиљада година, али неће моћи да разуме цивилизацију која је саму себе отровала и закопала.
Марија Старчевић, наставник српског језика
Извор: директно.рс
