Фото: Схуттерстоцк/БеарФотос
Гроцка је деценијама носила надимак српска „Мала Калифорнија“. Са њених сунчаних падина, окренутих ка Дунаву, стизале су најслађе трешње, кајсије, брескве и грожђе, а воћарство је било више од посла, начин живота читавих генерација. Одавде се снабдевао Београд, али и тржишта широм бивше Југославије, Европе и света. Данас, међутим, иза процветалих воћњака крије се много тежа слика — борба за опстанак домаћег произвођача.
У разговору са грађанима и воћарима, многи кажу да је некада све било далеко организованије и сигурније. У Гроцкој је радила фабрика за прераду воћа, постојале су откупне станице, а домаћини су знали да ће њихов труд бити плаћен. Воће се масовно откупљивало, прерађивало и извозило, док су читава села живела од воћарства. Данас, како кажу мештани, већина произвођача препуштена је сама себи, без сигурног тржишта и без озбиљне подршке државе.
Оно што је некада било највећа предност Гроцке, клима, последњих година постаје све већи проблем. Топле зиме покрећу вегетацију раније него што би требало, а онда крајем марта или почетком априла стигну мразеви који за само неколико сати униште читав род.
„Један мраз може да обере воћњак брже него човек“, каже један дугогодишњи воћар. Савремени системи заштите, попут анти-фрост система и противградних мрежа, коштају хиљаде евра по хектару и за већину породичних газдинстава представљају недостижну инвестицију.
Поред временских непогода, воћаре додатно погађа и стање на тржишту. Сваког маја, када грочанска трешња треба да покаже свој квалитет, рафови великих маркета пуни су увозног воћа из Грчке, Турске или Шпаније. Мештани тврде да је увознички лоби годинама јачи од домаћег произвођача и да држава, уместо да штити српског сељака, практично штити увоз.
Како наводе, домаћи пољопривредници добијају најмање субвенције у региону, док истовремено плаћају једно од најскупљих горива, високе цене репроматеријала, механизације и заштитних средстава. Због таквих трошкова, грочански воћар све теже може да буде конкурентан увозној роби.
„Дешава се да је цена откупа нижа од саме бербе. Онда нам је исплативије да воће остане на грани него да беремо и радимо у минусу“, причају произвођачи. Без сопствених хладњача и могућности да сачекају бољу цену, многи су препуштени накупцима и диктату тржишта.
Још један проблем је недостатак радне снаге. Млади све ређе остају у воћњацима и углавном одлазе у Београд или иностранство тражећи сигурније и лакше послове. Старија генерација, која је створила славу „Мале Калифорније“, полако посустаје, а све је мање оних који желе да наставе породичну традицију.
Истовремено, све више воћњака нестаје. Земљиште се продаје, засади се крче, а на местима где су некада биле трешње и брескве ничу викендице и нови стамбени објекти. Многи страхују да би Гроцка могла да изгуби свој препознатљив идентитет и постане само још једно приградско насеље Београда.
Гашење грочанског воћарства није само економски проблем. То је питање очувања традиције, породичних домаћинстава и симбола по ком је овај крај деценијама био познат. Без озбиљне системске подршке, сигурног откупа, већих субвенција и заштите домаће производње, све је више оних који верују да би сјај српске „Мале Калифорније“ могао полако да нестане.
Слободан Симић/ Грочанске вести
