Foto: Shutterstock/BearFotos
Grocka je decenijama nosila nadimak srpska „Mala Kalifornija“. Sa njenih sunčanih padina, okrenutih ka Dunavu, stizale su najslađe trešnje, kajsije, breskve i grožđe, a voćarstvo je bilo više od posla, način života čitavih generacija. Odavde se snabdevao Beograd, ali i tržišta širom bivše Jugoslavije, Evrope i sveta. Danas, međutim, iza procvetalih voćnjaka krije se mnogo teža slika — borba za opstanak domaćeg proizvođača.
U razgovoru sa građanima i voćarima, mnogi kažu da je nekada sve bilo daleko organizovanije i sigurnije. U Grockoj je radila fabrika za preradu voća, postojale su otkupne stanice, a domaćini su znali da će njihov trud biti plaćen. Voće se masovno otkupljivalo, prerađivalo i izvozilo, dok su čitava sela živela od voćarstva. Danas, kako kažu meštani, većina proizvođača prepuštena je sama sebi, bez sigurnog tržišta i bez ozbiljne podrške države.
Ono što je nekada bilo najveća prednost Grocke, klima, poslednjih godina postaje sve veći problem. Tople zime pokreću vegetaciju ranije nego što bi trebalo, a onda krajem marta ili početkom aprila stignu mrazevi koji za samo nekoliko sati unište čitav rod.
„Jedan mraz može da obere voćnjak brže nego čovek“, kaže jedan dugogodišnji voćar. Savremeni sistemi zaštite, poput anti-frost sistema i protivgradnih mreža, koštaju hiljade evra po hektaru i za većinu porodičnih gazdinstava predstavljaju nedostižnu investiciju.
Pored vremenskih nepogoda, voćare dodatno pogađa i stanje na tržištu. Svakog maja, kada gročanska trešnja treba da pokaže svoj kvalitet, rafovi velikih marketa puni su uvoznog voća iz Grčke, Turske ili Španije. Meštani tvrde da je uvoznički lobi godinama jači od domaćeg proizvođača i da država, umesto da štiti srpskog seljaka, praktično štiti uvoz.
Kako navode, domaći poljoprivrednici dobijaju najmanje subvencije u regionu, dok istovremeno plaćaju jedno od najskupljih goriva, visoke cene repromaterijala, mehanizacije i zaštitnih sredstava. Zbog takvih troškova, gročanski voćar sve teže može da bude konkurentan uvoznoj robi.
„Dešava se da je cena otkupa niža od same berbe. Onda nam je isplativije da voće ostane na grani nego da beremo i radimo u minusu“, pričaju proizvođači. Bez sopstvenih hladnjača i mogućnosti da sačekaju bolju cenu, mnogi su prepušteni nakupcima i diktatu tržišta.
Još jedan problem je nedostatak radne snage. Mladi sve ređe ostaju u voćnjacima i uglavnom odlaze u Beograd ili inostranstvo tražeći sigurnije i lakše poslove. Starija generacija, koja je stvorila slavu „Male Kalifornije“, polako posustaje, a sve je manje onih koji žele da nastave porodičnu tradiciju.
Istovremeno, sve više voćnjaka nestaje. Zemljište se prodaje, zasadi se krče, a na mestima gde su nekada bile trešnje i breskve niču vikendice i novi stambeni objekti. Mnogi strahuju da bi Grocka mogla da izgubi svoj prepoznatljiv identitet i postane samo još jedno prigradsko naselje Beograda.
Gašenje gročanskog voćarstva nije samo ekonomski problem. To je pitanje očuvanja tradicije, porodičnih domaćinstava i simbola po kom je ovaj kraj decenijama bio poznat. Bez ozbiljne sistemske podrške, sigurnog otkupa, većih subvencija i zaštite domaće proizvodnje, sve je više onih koji veruju da bi sjaj srpske „Male Kalifornije“ mogao polako da nestane.
Slobodan Simić/ Gročanske vesti
