Foto: Grocka nekada, radnici se vraćaju sa posla
Nekada se u Grockoj radilo. Ne simbolično, ne povremeno, već svakodnevno, sistemski i sa smislom. Radilo se u fabrikama, na njivama, u voćnjacima, u pogonima koji su hranili čitave porodice i davali sigurnost generacijama.
Fabrika PKB za preradu voća i povrća, „Partizanka“ fabrika prediva, Kluz fabrika konfekcije, to nisu bili samo nazivi, već temelji jednog vremena. Vremena u kome je radnik znao gde ide ujutru i zašto. Vremena u kome se od plate živelo, a ne preživljavalo.
Danas, od tih sistema, uglavnom tišina.
Poljoprivreda, nekada kičma Grocke, svedena je na pojedinačne pokušaje da se nešto sačuva. Stočarstvo je gotovo nestalo, danas se na celoj opštini može izbrojati tek nekoliko krava. Domaći sir postao je retkost, a ne pravilo. Na pijacama je sve manje pravih proizvođača, a sve više nakupaca. Ono što je nekada bilo „naše“, sada je sve češće samo, preprodato.
I komunalni sistem je nekada bio jednostavan, jedno preduzeće, jasna odgovornost. Danas imamo dva, od kojih je jedno u rukama privatnika. Više struktura, manje jasnoće. Više pitanja nego odgovora.
Grocka je nekada izvozila, voće, proizvode, znanje. Danas izvozi ljude. Svakog jutra kolone automobila i autobusa odlaze ka Beogradu, jer ovde više nema dovoljno posla. Ostaju prazne kuće, zapušteni voćnjaci i sećanja koja polako blede.
I nije problem samo u nostalgiji. Problem je u tome što smo od mesta koje je stvaralo postali mesto koje čeka. Čeka investicije, čeka rešenja, čeka neka bolja vremena.
Pitanje je, koliko još možemo da čekamo?
Gročanske vesti
