Insulinska rezistencija nastaje kada ćelije slabije reaguju na insulin, a u početku često ne daje jasne simptome. Ipak, određene promene mogu ukazati na povišen nivo šećera u krvi i povećan rizik od dijabetesa tipa 2.
Insulinska rezistencija često prolazi neprimećeno jer u početku ne mora da izaziva nikakve simptome. Dok pankreas uspeva da proizvodi dovoljno insulina kako bi održao šećer u krvi u granicama normalnih vrednosti, osoba može godinama da ne zna da postoji problem.
Vremenom stanje može da se pogorša, a pankreas više ne uspeva da nadoknadi smanjenu osetljivost ćelija na insulin. Tada raste nivo šećera u krvi, što može dovesti do predijabetesa, a kasnije i do dijabetesa tipa 2.
Među mogućim znacima povišenog šećera u krvi i predijabetesa su pojačana žeđ, učestalo mokrenje, umor, pojačana glad i zamagljen vid. Mogu se pojaviti i trnci u stopalima, prenosi Index.hr.
Kod nekih osoba razvijaju se tamniji i zadebljani delovi kože. Takva promena naziva se acanthosis nigricans, a sa insulinskom rezistencijom povezuje se i pojava sitnih kožnih izraslina.
Šta povećava rizik?
Tačan uzrok insulinske rezistencije još nije potpuno razjašnjen, ali je poznato da na njen razvoj utiču i genetski faktori i životne navike.
Rizik povećavaju višak telesne mase, naročito masno tkivo u predelu stomaka, nedovoljno kretanja i ishrana sa visokim udelom ugljenih hidrata i masti. Nakupljanje masnoće u jetri i mišićima može da ometa način na koji telo koristi insulin.
Veći rizik imaju i osobe sa porodičnom istorijom dijabetesa, starije osobe, žene koje su imale gestacijski dijabetes i osobe koje puše. Insulinska rezistencija češće se povezuje i sa povišenim krvnim pritiskom, povišenim holesterolom, bolestima srca, sindromom policističnih jajnika i poremećajima spavanja poput apneje.
Kako se otkriva?
Ne postoji jedan specifičan test kojim se direktno potvrđuje insulinska rezistencija. Lekar obično procenjuje simptome i faktore rizika i po potrebi traži laboratorijske analize.
Među najčešćima su merenje glukoze natašte, HbA1c, odnosno prosečnog nivoa šećera u krvi tokom prethodna dva do tri meseca, kao i test opterećenja glukozom. Može se meriti i nivo insulina natašte.
Promene životnih navika su važne
Cilj lečenja je poboljšanje odgovora tela na insulin i održavanje šećera u krvi u zdravom rasponu. U tome veliku ulogu imaju ishrana, redovna fizička aktivnost i, kada je potrebno, smanjenje telesne mase.
Preporučuje se ishrana bogata integralnim žitaricama, proteinima, voćem, povrćem koje ne sadrži mnogo skroba i vlaknima, uz što manje visoko prerađenih namirnica.
Redovno kretanje može poboljšati metabolizam i osetljivost na insulin, dok smanjenje telesne mase kod osoba sa viškom kilograma može znatno smanjiti rizik od razvoja dijabetesa.
Da li može da se smanji rizik?
Na godine i porodičnu istoriju nije moguće uticati, ali deo rizika može se smanjiti održavanjem zdrave telesne mase, redovnom fizičkom aktivnošću i uravnoteženom ishranom. Važni su i kvalitetan san, upravljanje stresom i redovne lekarske kontrole, naročito kod osoba koje već imaju povišen šećer u krvi ili više faktora rizika.
Insulinska rezistencija povezana je sa predijabetesom, dijabetesom tipa 2, povišenim krvnim pritiskom, poremećajima masnoća u krvi, kardiovaskularnim bolestima i gojaznošću, zbog čega je rano prepoznavanje rizika posebno važno.
Izvor: N1
