Redakciji portala Gročanske vesti autorski tekst dostavio je Vladimir Jevtić. Tekst se bavi promenama na političkoj sceni Srbije, odnosom građanskih pokreta i političkih stranaka, kao i izazovima koji očekuju one koji osvoje vlast.
Tekst prenosimo u celosti.
Ostrogorski: partija kao mašina za poslušnost
Pitanje da li su stranke prevaziđen oblik organizovanja dugo je bilo čisto akademsko: Srbija ga je dobila na biračkim mestima.
Ruski politički sociolog Mojsej Ostrogorski upozoravao je još početkom 20. veka na ono što velike, trajne i hijerarhijske partije rade same sebi i svojim članovima. Partijska disciplina pretvara poslanike u glasačku mašinu, rukovodstvo koncentriše moć, a organizacija sve manje služi interesima zbog kojih je nastala i sve više sopstvenom opstanku. Svako ko je gledao kako se u Srbiji „partijski stav” donosi u jednoj kancelariji, a u skupštini samo odbrojava, prepoznaće opis.
Njegov predlog bio je radikalan: umesto trajnih partija, privremeni savezi građana oko konkretnih pitanja. Jedan čovek mogao bi da bude u više saveza istovremeno, a kada se cilj ostvari ili pitanje izgubi značaj, savez bi se raspustio. Ne trajna lojalnost jednoj organizaciji, nego udruživanje oko zajedničkog cilja.
Goati: partije ne nestaju, ali moraju da se menjaju
Profesor Vladimir Goati u knjizi „Političke partije i partijski sistemi”, u poglavlju „Perspektiva partija”, Ostrogorskog uzima ozbiljno, ali mu postavlja neugodno pitanje: ako savezi nestaju čim obave posao, ko je odgovoran za rezultate vlasti? Kako se organizuju izbori i smena vlasti, i kome birač podnosi račun? Pokret može da okupi ljude protiv nečega, ali država se ne vodi protestom. Potrebni su program, kontinuitet i odgovornost.
Istovremeno, Goati beleži da partije gube deo funkcija koje su nekad gotovo monopolisale. Ekološke inicijative, interesne grupe, građanska udruženja i mediji postaju posrednici između građana i vlasti. Obrazovaniji birači sve teže pristaju na jedan zatvoren programski paket, a angažman oko konkretnog problema ne znači da će neko postati član stranke.
Zaključak mu je ipak trezven: opadanje članstva, slabljenje partijske identifikacije i nepoverenje ne znače smrt partija, već njihovu transformaciju. Buduće stranke morale bi da budu fleksibilnije, pragmatičnije i decentralizovanije. Drugim rečima, ne mora da nestane partija da bi se promenilo kako se građani organizuju. Stranke koje to ne shvate, kao što smo videli, ostaju da vladaju samo dok ih birači trpe.
Peti oktobar: kad je ulica pametnija od aparata
Srbija ovo već ima u iskustvu. Pokret Otpor!, nastao krajem devedesetih, nije bio partija, a postao je simbol otpora Miloševićevom režimu: decentralizovan, mlad, bez vođe kome se klanja, sposoban da okupi ljude različitih uverenja oko jednog cilja, promene vlasti. Petog oktobra 2000. masovni protesti slomili su režim.
Naravno, opozicija je tada imala svoje stranke, lidere i izbornu infrastrukturu, ali društveni pritisak koji je promenu učinio mogućom stvorio je građanski pokret. Iskustvo je preraslo granice zemlje: Srđa Popović, jedan od osnivača Otpora, bio je među onima koji su 2003. osnovali CANVAS, organizaciju koja proučava i prenosi metode nenasilnog otpora aktivistima u mnogim zemljama.
25. oktobar 2026: studenti u Skupštini, SNS u klupama poraženih
Studentski pokret, koji je izrastao iz tragedije na novosadskoj železničkoj stanici u novembru 2024. i odbijanja da se ona zataška, doveo je svoju energiju do biračkih mesta. Prema konačnim rezultatima, Studentska lista dobila je 53,01 odsto glasova i 140 poslaničkih mandata. Lista „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija”, odnosno SNS, osvojila je 38,98 odsto i 103 mandata, a preostalih sedam pripalo je manjinskim listama. U izbornoj noći sam Vučić priznao je da je njegova lista izgubila.
To nije običan izborni poraz jedne opcije. To je poraz modela u kome je jedna stranka dugo upravljala državom, medijima i institucijama kao svojim imanjem. Birači su poručili da partijska država nije sudbina.
Pobednička lista ne liči na stranku sa decenijama staža, hijerarhijom i podružnicama u svakom selu. Snaga joj dolazi iz društvenog pokreta i sposobnosti da okupi ljude oko zajedničkog cilja, a to je upravo ona sličnost sa Ostrogorskim. Ali ne treba preterivati. Ostrogorski je zamišljao saveze koji se raspuštaju čim cilj bude ostvaren. Studentska lista je izlaskom na izbore i osvajanjem većine ušla u sasvim drugu fazu, a time i na sasvim drugi ispit.
Ispit pobednika: ne postati ono protiv čega si se borio
Svaki uspešan pokret nosi istu opasnost. Dok se bori protiv sistema, može da bude široka, neformalna zajednica ljudi različitih stavova. Kad dobije vlast, mora da uvede pravila, procedure, odgovornost i strukturu, dakle da reši baš one probleme zbog kojih su partije uopšte nastale.
Pitanja su jasna, i birači su ih postavili sa 2,35 miliona glasova. Može li pokret da sačuva otvorenost, a da donosi odluke? Može li da spreči da moć završi u rukama uskog kruga? Hoće li imati unutrašnju demokratiju i smenljivost rukovodstva, ili će, kao i oni pre njega, tražiti poslušnost umesto argumenata?
Goati ovde podseća da partije nisu samo mašine za osvajanje vlasti. One povezuju interese, biraju predstavnike, oblikuju programe, organizuju vlast i omogućavaju da se odgovornost proveri. Novi pokret te funkcije mora da preuzme, bilo kroz novu vrstu organizacije, bilo kroz drugačiji odnos prema institucijama. Zato pitanje nije samo da li će studenti postati partija. Važnije je da li će promeniti način na koji se politika vodi i kako se za nju odgovara.
Stranke koje su decenijama gluvo prelazile preko tog pitanja mogle su da računaju na inerciju. Pokret koji je došao na vlast obećanjem drugačijeg načina nema taj luksuz.
A šta će biti sa strankama? Ispod cenzusa nema ni morala ni para
Budućnost stranaka u Srbiji posle 25. oktobra je potpuno neizvesna. U Skupštini sede samo SNS, manjinske liste i Studentska lista. Svi ostali koji su se kandidovali nisu preskočili cenzus: lista Ivice Dačića završila je sa 2,2 odsto, Autentična desna sa 0,9, a lista Evropska Srbija sa 0,28. Stranke koje su izašle pred birače, dobile odgovor i ostale ispod praga, izgubile su moralni autoritet da govore u ime građana. Birači su ih odmerili i rekli ne.
Stranke koje su stale uz Studentsku listu, umesto da se s njom nadmeću, taj autoritet su sačuvale. Ali moralni autoritet se ne pretvara u kiriju. Prema Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti, budžetski novac za redovan rad ide strankama koje imaju poslanike, a one nemaju nijednog. Nemaju ni državu, ni medije, ni novac iz budžeta, dakle nijedan od tri oslonca na kojima stranke u Srbiji decenijama opstaju. Pitanje nije više samo za koga će glasati, nego da li će uopšte postojati kad dođe sledeći izborni ciklus.
Zato je otvoreno i pitanje koje se postavlja unutar samog pobedničkog bloka: hoće li se iz Studentske liste vremenom izdvojiti nove partije? Tamo gde se okupe ljudi različitih uverenja oko jednog cilja, posle cilja dolazi ono što je Goati opisao, a što su svi pokreti pre njih naučili: ideološke razlike, ambicije i borba za resurse. Neće biti lako zadržati zajedništvo, a još teže sprečiti da se pokret razmrvi u frakcije koje će se onda zvati strankama. Jedino je sigurno da će partijska scena Srbije, koja je godinama bila uređena oko jedne stranke i njenih satelita, morati da se preslaže od početka.
Asanž: gde budućnost stiže prva
Zanimljiv dodatak dolazi od Džulijana Asanža. U video-poruci za B92 iz aprila 2014. osnivač Vikiliksa opisao je Srbiju kao zemlju na raskršću geopolitičkih i društvenih uticaja, mesto gde se procesi mogu ranije i jače ispoljiti nego drugde. Njegova formulacija, da je Srbija važno, pionirsko mesto na kojem se budućnost događa prva, ne znači da se svaki svetski događaj prvo desi kod nas. Ona govori o položaju zemlje koja se nalazi između različitih političkih, ekonomskih i geopolitičkih sila.
Uz 2000. i 2026. ta rečenica dobija težinu. Srbija je već jednom pokazala da građanski pokret može da obori režim, a dvadeset šest godina kasnije, da ta energija može da pređe u izborni proces i donese većinu u Skupštini. Da li je to nagoveštaj novog modela ili još jedna srpska epizoda, pokazaće vreme.
Kraj partija ili početak njihove transformacije?
Kad se sve poveže, nameću se tri zaključka. Prvo, partije nisu jedini oblik političkog organizovanja: pokreti, građanske inicijative i privremeni savezi mogu da postanu presudan faktor promene vlasti. Drugo, osvajanje vlasti je sasvim drugi posao od mobilizacije, jer traži odgovornost, kontinuitet, unutrašnju demokratiju i sposobnost odlučivanja. Treće, Goati je verovatno u pravu da partije ne treba olako sahranjivati, jer su njihove funkcije suviše važne. Ali to ne znači da će zauvek izgledati kao danas, a pogotovo ne kao partija koja je sebe pretvorila u državu.
Možda budućnost pripada otvorenim mrežama i savezima, sa fleksibilnijim članstvom i decentralizovanim odlučivanjem. A možda će se pokazati da svaki uspešan pokret, čim preuzme vlast, mora da izgradi upravo onu organizaciju koju je hteo da prevaziđe.
Ostrogorski je zamišljao politiku bez trajnih partija, Goati je objasnio zašto one opstaju i zašto moraju da se menjaju. Srbija je sada dobila priliku da pokaže može li društveni pokret da izgradi održiv model koji ne menja samo ljude na vlasti, nego i način na koji se vlast organizuje.
Pitanje koje će obeležiti naredne godine glasi: da li će novi akteri promeniti sistem ili će sistem, na kraju, promeniti njih?
Vladimir Jevtić
